Do­bar glas da­le­ko se ču­je, po­tvr­di­lo se na pri­mje­ru Mi­lja­na Živ­ko­vi­ća, de­vet­na­e­sto­go­di­šnja­ka auto­ra knji­ge „Brat­stvo Živ­ko­vi­ća u Ku­či­ma”, či­ji se glas iz Kuč­ke pe­ći­ne čuo do da­le­ke Ka­na­de. Mi­ro­lju­ba Ro­gli­ća, ro­đe­nog u se­lu De­ža­va kod No­vog Pa­za­ra, a ko­ji du­go go­di­na ži­vi u To­ron­tu je ka­že pro­sto opio go­vor mla­dog Mi­lja­na iz Ma­ri­ne pe­ći­ne u vr­le­ti­ma Ma­le ri­je­ke, ču­ve­noj po spa­se­nju Ku­ča 1774. go­di­ne od sil­ne voj­ske ska­dar­sko­ga pa­še te je od­lu­čio da po­tra­ži mla­dog pi­sca i uru­či mu dvi­je re­li­kvi­je uz po­se­ban bla­go­slov.
- Moj glas iz pe­ći­ne čuo se da­le­ko. Ta čud­na moć in­ter­ne­ta pre­ne­se ih na sve kon­ti­nen­te. I Mi­ro Ro­glić iz Ka­na­de, ko­ji dru­gu­je sa knji­gom i kr­stom, čuo je u tu­đi­ni taj go­vor i dir­nut emo­ci­ja­ma i sna­gom go­vo­ra od­lu­čio je da me na­đe. Do­šao je iz To­ron­ta i uru­čio mi svoj štap i dva pi­sma - dvi­je mo­li­tve pi­sa­ne i pot­pi­sa­ne lič­no ru­kom vla­di­ke Ni­ko­la­ja Ve­li­mi­ro­vi­ća - ka­že Mi­ljan Živ­ko­vić.
Mi­ljan Živ­ko­vić sa 17 go­di­na je na­pi­sao knji­gu o svom brat­stvu. U pi­smu za­hval­no­sti Ku­či ka­žu da je na­pi­sao na 500 i vi­še stra­na ono što ni­je ura­dio ni­ko pri­je nje­ga. To su vi­dje­li i dru­gi, um­ni­ji, sta­ri­ji i uče­ni­ji, a je­dan od njih jav­no je pred 500 lju­di re­kao da se dio knji­ge mo­že po­re­di­ti sa ve­li­kim dje­lom Mar­ka Mi­lja­no­va „Pri­mje­ri­ma čoj­stva i ju­na­štva”.
- To su ja­ke ri­je­či ko­je bi mno­ge opi­le pa se to de­si­lo i sa Mi­ro­lju­bom Ro­gli­ćem ko­jem ne bi te­ško da pre­đe na hi­lja­de ki­lo­me­ta­ra da bi me upo­znao. Iz da­le­kog To­ron­ta do­le­tio je u Be­o­grad, a oda­tle sa pu­nim ko­fe­ri­ma ne­pro­cje­nji­vog knji­škog bla­ga pr­vim auto­bu­som kre­nuo za Pod­go­ri­cu. Nje­go­va po­ja­va u tim ra­nim sa­ti­ma ka­da se ne­gdje iza kuč­kih pla­ni­na ra­đa zo­ra, ma­lo je re­ći da je bi­la sva­ki­da­šnja i obič­na. Iz nje­go­vih oči­ju iz­la­zi­lo je bla­žen­stvo, a oko nje­ga je sve odi­sa­lo na spo­koj. Kao da je si­šao sa ne­ba. A on­da svo­jim to­plim gla­som ko­ji bi oto­pio sve snje­go­ve ka­nad­skih pla­ni­na, bla­go­si­ljao je dan su­sre­ta, na­še pret­ke i na­še po­tom­ke - ka­že Živ­ko­vić.
Mi­ro­ljub je, ka­ko pri­ča Mi­ljan, imao že­lju da ga svi­ta­nje za­tek­ne na Me­du­nu bli­zu Mar­ka Mi­lja­no­vog.
- Da li je to usud bož­ji ne znam ali ta­ko je i bi­lo. Tre­ba­lo ga je gle­da­ti i uži­va­ti u nje­go­vom di­vlje­nju, nje­go­voj sre­ći i us­hi­će­nju. Ću­ta­njem je re­kao vi­še od sto­ti­na ko­ji bi pri­ča­li. Di­vio se No­va­ku Mi­lo­še­vom i spo­me­nu kuč­kih žr­ta­va na Or­lje­vu. Pre­kr­stio se i po­mo­lio pred kr­stom kao i pred ku­ćom na Ubli­ma ka­da sti­že. Ski­nuo je gu­sle sa zi­da i pu­stio bla­gi glas pje­smom ko­ja bu­di ne­ke čud­ne, ne­po­zna­te osje­ća­je i tje­ra su­ze na oči. Re­kao je da je po nje­go­vom sa­zna­nju u svi­je­tu ma­lo lju­di na­pi­sa­lo knji­gu ovo­ga ti­pa. Že­lio je da je do­bi­je lič­no od me­ne i da je od­ne­se i sta­vi na po­seb­no mje­sto u nje­go­voj bo­ga­toj ri­zni­ci. Re­kao je da je nje­go­va mi­si­ja bi­la da upo­zna me­ne i da do­če­ka ovaj dan. Sve su nje­go­ve mo­li­tve bi­le usmje­re­ne ka to­me i ja sa­da se sre­ćan mo­že vra­ti­ti i umri­je­ti u snje­go­ve Ka­na­de. Sva­ka nje­go­va ri­ječ bi­la je po­e­zi­ja za uši. Nje­ga bi čo­vjek mo­gao da­ni­ma slu­ša­ti i od nje­ga mno­go na­u­či­ti. U smi­ra­ju istog da­na re­kao je da ima dvi­je že­lje - da se po­klo­ni sje­na­ma Mar­ka Mi­lja­no­vog i Ra­do­va­na Be­ći­ro­vi­ća Tre­bje­škog. Obje su mu is­pu­nje­ne - pri­ča Mi­ljan.
Mi­ljan Živ­ko­vić sre­ćan je što je upo­znao Mi­ro­lju­ba Ro­gli­ća. On ka­že da mu je za­hva­lan za iskre­no pri­ja­telj­stvo i ve­li­ku lju­bav ko­ju je is­po­lja­vao svih mje­se­ci, a ko­ju je pr­vi put, iz nje­go­vih pla­vih oči­ju, vi­dio 26. ma­ja.
- Po­zna­na­stvo sa Mi­rom mi je zna­či­lo mno­go. Sa­ma po­mi­sao da se za mo­je go­vo­re i mo­ju knji­gu, pa sa­mim tim i za me­ne, ču­lo čak do da­le­ke Ka­na­de je ne­što što mi da­je pod­strek da na­sta­vim da­lje. Mi­ro se po­ja­vlju­je kao kru­na i naj­ve­će pri­zna­nje mo­ga ra­da. Mo­ram pri­zna­ti da sam upi­jao sve nje­go­ve pri­če i aneg­do­te ko­je mi je pr­vo slao mej­lom, a on­da i ko­je mi je is­pri­čao ka­da smo se vi­dje­li. One su od me­ne na­pra­vi­le du­hov­no vi­šeg čo­vje­ka. Sve knji­ge ko­je mi je do­nio ni­je­su ni­šta dru­go do ma­te­ri­jal za da­lja is­tra­ži­va­nja i pi­sa­nja. Na sve­mu ovo­me sam mu za­hva­lan i vje­ru­jem da je ovo sa­mo po­če­tak na­šeg po­znan­stva ko­je će se pro­ši­ri­ti i na na­še po­ro­di­ce. Jer Ro­gli­ći u na­šoj, a si­gu­ran sam i mi u nji­ho­voj, ži­ve kroz pri­ču ko­ju sva­kog da­na sa istim ža­rom po­na­vlja­mo i pre­pri­ča­va­mo. Naj­vi­še sam mu za­hva­lan na iskre­no pri­ja­telj­stvo i ve­li­ku lju­bav ko­ju je is­po­lja­vao svih ovih mje­se­ci, a ko­ju sam vi­dio pr­vi put 26. ma­ja iz nje­go­vih pla­vih oči­ju - ka­že Mi­ljan Živ­ko­vić.
N.S.


Po­klo­nio se sje­ni­ma Ra­do­va­na Tre­bje­škog

Mi­ro­ljub Ro­glić po­sje­tio je ku­ću unu­ka Ra­dov­na Tre­bje­škog.
-I do­če­ka­ni i is­pra­će­ni ka­ko do­li­ku­je toj ku­ći, za­do­vo­ljan što se po­klo­nio sje­na­ma svog mr­tvog pri­ja­te­lja re­kao je da je 1980. go­di­ne na­zvao Ra­do­va­na i re­kao mu da do­đe u Ka­na­du, da ga vi­di još jed­nom dok je živ. Mi­ro­ljub je 2017. go­di­ne se­bi dao za­da­tak da idi u ka­me­ne Ku­če dok je živ da upo­zna Mi­lja­na Živ­ko­vi­ća - re­kao je Ro­glić.